О раду и човеку
За почетак прилажем следећи текст за разматрање:
Бела Хамваш - Човек је или отац природе или њен поробљивач
Савремено човечанство, нарочито за последњих сто година поставило је за један од својих најважнијих циљева промишљање о решавању питања рада. Што није постигло никакав резултат, и што је рад и даље остао оно што је и био: ропство, принуда, ужас – узрок је врло једноставан. Човечанство није видело да не треба започети од рада, него од укупне делатности живота где она добија смисао. У оном тренутку када би рад опет успео да постане интензивно неговање – односно кад би рад опет био реализација духовних вредности, све би једним потезом добило решење. У модерном добу један једини рад је задржао карактер интензивног неговања. Уметник је једини човек модерног времена који реализује духовне вредности. И уметнички рад је једини који није постао мучно робијање, који је чак остао привлачан, узбудљив, леп и целовит.
Човек у уметничком раду непосредно остварује духовне вредности и тако непосредно негује материјалну природу. Овај рад је узор и завидан сан свих осталих радова. И сасвим је поуздано, док се истоветно не реализује на свим подручјима живота оно што доживљава уметник, дотле је сасвим узалудна свака врста реформи рада, закона, теорија, принуда. Није то питање надница, није питање радног времена, није социјално питање, него једино: однос уметника с материјалном природом, очински дух љубави. Човек је, каже Заратустра, или отац природе, или њен пљачкаш. Ако човек реализује дух љубави, онда је отац природе; ако не реализује, онда је пљачкаш природе.
Древном неговању можемо захвалити не само за сваку оплемењену биљку, житарице, воћке, поврће; не само за домаће животиње, коље, говеда, јагњад, живину; не само за сваки битан предмет нашег живота и дома; древном добу можемо захвалити за савршено однеговану природу човека, за савршено створену и остварену слику човека. Јер је древно доба неговало природу с очинским духом, и исти онај пијетет и нежност, који су живели у оплемењивању једне биљке, живео је у друштву и живео је у души човека. Реализација очинског духа створила је лепоту земље, мир заједнице, интензитет градова, питомост понашања. И када човек више не реализује очински дух, неминовно постаје пљачкаш природе. Постаје пљачкаш земље, крчи шуме, коље животиње, отима планинама рудно богатство, чак народ бива пљачкаш народа, класа класе, родитељ бива пљачкаш своје деце, дете својих родитеља, мушкарац жене и жена мушкарца, сељак бива пљачкаш грађанина, грађанин радника, владајућа класа бива пљачкаш потлачених. Човек је или отац или пљачкаш земље, каже Заратустра. И ако није отац, онда не реализује дух љубави и онда не негује земљу у име духа – онда је неминовно харамија који земљу пљачка попут бандита гладног плена, без обзира који је то народ или класа. Нагон пљачке је створио битке народа, битке родова, битке раса, битке погледа на свет – укратко ону битку која се назива битком за опстанак. Древно доба је знало за бригу о бивству, али није за битку за опстанак. Јер је човек древног доба стајао изнад природе као господар њен и њен отац који је владао светом као добри краљ.
Prijem 
