Чињеница да ја постојим потврђује да свет нема никаквог смисла. Како да нађем смисао у падовима човека, драматичним и несрећним, када се све своди, у крајњој инстанци, на празнину и патњу која је закон овог света? То што је свет дозволио постојање људског примерка мог типа доказује само да су мрље на такозваном сунцу живота тако велике да ће временом да му сакрију светлост. Зверство живота ме газило и притискало, исекло ми крила у пуном лету, и покрало ми све радости на које сам имао право. Сва моја претерана ревност и сва парадоксална и луда страст коју сам уложио да би постао појединац, сва демонска враџбина коју сам конзумирао да бих навукао будући ореол и сав занос који сам насипао за органско преображење или за унутрашње свитање, показали су се слабијим од зверства и ирационалности овога света који је просипао у мене све своје негативне и отровне резерве. Живот није отпоран на велику температуру. Због тога сам дошао до закључка да најузнемиренији људи, са унутрашњим динамизмом доведени до пароксизма, који не прихватају уобичајену температуру, морају пропасти. То је аспект животног динамизма, али и аспект његовог недостатка; он објашњава зашто је живот привилегија медиокритета. Само медиокритети живе на нормалној температури живота; остали се троше на температурама које живот не подноси, где не могу да дишу, осим ако се налазе једном ногом с оне стране живота. Не могу донети ништа на овај свет, јер имам само један метод: метод агоније. Жалите се да су људи злочести, осветољубиви, незахвални или лицемерни? Предлажем вам метод агоније, којим ћете се привремено спасити од свих ових недостатака. Примените га на сваку генерацију, претворите га у агонију, у искуство последњих тренутака, да би у стравичном мучењу покушао велико чишћење из визије смрти. Потом га пустите и оставите да бежи од страха све док исцрпљен не падне. И гарантујем вам да је учинак неупоредиво исправнији од свих који су добијени нормалним путем. Када бих могао, довео бих васцели свет у агонију, да бих остварио чишћење корена живота; ставио бих горуће и убедљиве пламенове на те корене, не да бих их уништио, већ да бих им дао другу снагу и другу топлину. Ватра коју бих упалио у овом свету, не би донела рушевине, већ космички и суштински преображај. На тај начин, живот би навикао на високу температуру и не би више био медиј за медиокритете. А можда у овом сну ни смрт не би била иманентна овом животу.
Prijem 
