PrijemPrijem  KalendarKalendar  Često Postavljana PitanjaČesto Postavljana Pitanja  Registruj seRegistruj se  Pristupi  

Delite | 
 

 Јесмо ли заиста постали „нови народ“ - Дарко Танасковић

Ići dole 
AutorPoruka
EndKampf

avatar

Broj poruka : 29
Datum upisa : 22.09.2013
Lokacija : Agartha

PočaljiNaslov: Јесмо ли заиста постали „нови народ“ - Дарко Танасковић   Ned Sep 22, 2013 12:30 pm

Јесмо ли заиста постали „нови народ“ - Дарко Танасковић

Мисао великог државника, теолога, мистика, филозофа и песника никако не може бити препрека прикључивању духу времена, већ сасвим обрнуто. Уз услов, наравно, да знамо ко смо, одакле смо и куда идемо, а за такво идентитетско полазиште од Његоша нема чвршћег ослонца.

У народним причама и бајкама многих народа јавља се мотив разбијеног огледала. Такви мотиви обично одражавају неку општељудску особину или ситуацију која се често понавља, па су стога и постали универзални симболички топоси разумљиви у сваком времену и на свим просторима цивилизованог света. Огледало по правилу разбијају они који нису задовољни ликом који им оно верно и непоткупљиво враћа. Тако је, рецимо, зла краљица разбила огледало које јој је рекло да је сирота Снежана лепша од ње. Народна мудрост нас такође, кроз наравоученија истих прича и бајки, учи да разбијање огледала никако није начин да се поништи истина коју оно сведочи, а још мање да се улепша сопствени лик. Ниједан разбијач огледала није доживео срећан крај, бар у причама и бајкама. Знано је, међутим, да се народне умотворине, плод вековне мудрости многих поколења, никако не односе само на измишљени, бајковити свет, већ да су и саме својеврсна огледала судбине човека и човечанства.

ОГЛЕДАЛА – ДУХОВНА И ВЕЧНА

Штета је што нам бајке читају или их читамо само у најранијем узрасту, у невином детињству, кад их доживљавамо као један нестварни свет паралелан, али и неповезан с нашим. Колико ли смо само пута, казујући или читајући бајке својој деци, а нарочито унуцима, на тренутак застали, замислили се и у мислима одлутали уназад, пределима животног искуства, схвативши шта нам све сазнајно и опомињуће приче „за пред спавање“ заправо нуде? Зато, ако већ више не читамо митолошке приче и бајке из старине, будимо бар опрезни с огледалима. Не покушавајмо их разбити, ма колико неодољива била жеља да то учинимо – о главу ће нам се обити. Не премазујмо их густим намазима лажи и (само)обмана – њихова истина незаустављиво ће зрачити онима који виде, поготово ако је реч о огледалима духовним и вечним. А за Србе је Његош управо такво Богом дано, али и Сатаном проклето, вечно огледало. У реду је по томе с Епом о Гилгамешу, Хомером, Заратустром, Конфучијем, Дантеом, Шекспиром, Сервантесом, Гетеом… Мало ће ко ову тврдњу порећи, али се многи понашају као да се она односи на неко прошло време и на неке претходне Србе, а да за савременике његове поруке и поуке, а особито његова етика, не само да немају истинског значаја, већ чак могу бити штетне у напору прилагођавања духу модерног времена. Нема тежег огрешења и опасније заблуде од таквог приступа класичним, универзално и трајно актуелним врелима светске духовне и културне баштине! Није ли, уосталом, и један тако велики позоришни новатор као што је Станиславски посведочио да нема ничег модернијег од добре класике. Под условом да има кога да је разуме и оно што је у њој свевремено веродостојно представи својим савременицима.

Расправе које о Његошу већ деценијама непрестано с променљивим интензитетом трају, а које су се нарочито разгореле у последње време, поводом 200-годишњице песниковог рођења, а понајвише у вези с начином њеног (не)обележавања, и које су суштински готово без изузетка биле и остале идеолошко-политички, а не духовно или културно мотивисане, уверљив су показатељ да је пред његовим свевидећим огледалом тешко, по речима Старине Новака „стићи и утећи и на страшном месту постојати“. Нарочито постојати! Немогуће је на неколиким страницама наводити шта се све казује и пише за и против Његоша. Све је то, уосталом, махом добро познато и свима доступно. Ограничићемо се, стога, на констатацију да су и они који величају и бране ловћенског Владику (премда њему никаква одбрана потребна није!) и они који га историјски, морално и са становишта измењеног времена и система вредности оспоравају, потпуно свесни да је реч о величини која обавезује и која се, једноставно, не може пренебрегнути или прећутати. Нарочито су болно тога свесни управо они који би највише волели да се владика Раде и творац „Луче микрокозма“, „Горског вијенца“ и „Шћепана Малог“ никада није ни родио. Није, стога, ни случајно то што се толико спорило баш о месту његовог последњег починка и што је седам пута сахрањиван, како и гласи наслов правовремене и изузетно корисне књиге Слободана Кљакића и Ратка Пековића.

(„Седам Његошевих сахрана. Ка Његошевом коначном почивалишту“, Београд, 2013).
Nazad na vrh Ići dole
 
Јесмо ли заиста постали „нови народ“ - Дарко Танасковић
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Безбедност :: Дискусије :: Друштво-
Skoči na: