PrijemPrijem  KalendarKalendar  Često Postavljana PitanjaČesto Postavljana Pitanja  Registruj seRegistruj se  Pristupi  

Delite | 
 

 Metapoesis, Бела Хамваш - о уметности

Ići dole 
AutorPoruka
Р4тн1к
Администратор
avatar

Broj poruka : 41
Datum upisa : 05.09.2013
Lokacija : Тамо где време стоји

PočaljiNaslov: Metapoesis, Бела Хамваш - о уметности   Ned Sep 22, 2013 7:09 am

Metapoesis, Бела Хамваш

Поесис значи мајсторску делатност; том су речју Грци означавали рад уметника. Поесис је она активност која се не односи непосредно на биолошки живот него превазилази целисходно држање у прихваћеној борби за егзистенцију. У ономе што је поетично има неког вишка, а управо то је оно што је важно. У ономе што уметност чини има не само идеалитета него управо као да је овај идеалитет смисао делатности. Отуда мајсторска делатност стварања уметника није оно што је човек већ оно што је изнад човека и није оно што је живот већ оно што је више од живота, и не оно што је природа већ оно што је више од природе. Оно што је уметничко није само мајсторсо остварење онога у чему се испољава вишак бића, како то каже Ниче, не Schöpfung, већ Überschöpfung (не стварање, већ стварање изнад себе сама), односно не poesis већ metapoesis.

Изгледа вероватно да ово метапоетичко држање представља карактерну црту дистинкције целокупног човековог бића. Треба одмах додати да је мисао о потпуном интересу и корисности сваке активности унутар људског бића фантазам, сасвим поуздано фантазам оних који никада нису видели шта човек ради када копа или бере пасуљ, или крпи рубље, или пече сланиницу и нису видели да сваки покрет сваког човека карактерише потпуно отворени циљ, да то буде добро, што опет одговара намери уграђеној у биће човека да постиже меру која далеко надмашује такозвану практичну сврсисходност. У човековом бићу не постоји практична активност која је потпуно усмерена на корисност. Онај одређени идеалитет, који је у делатности уметника апсоулутан налази се и у томе како неко меша запршку. Човек ради нешто да би било чега још нема: да се оствари нешто што је непостојеће и налази се само у човековом идеалитету, нешто што је у односу на природу вишак, јер није из физичког света, него иза њега и није биолошки живот (са становишта биолошке делатности живот није ни схватљив), већ прожима биолошки живот и уздиже живот изнад њега самог. А овај људски чин, пак, није индивидуалан и изолован и препуштен сам себи, он је карактерна ознака свевременог људског поретка живота. Никада није пуко ограничавање живота, већ увек и у сваком случају и без изузетка код свакога више. Људску делатност у борби за егзистенцију не карактерише корисна сврсисходност, већ смисао. А смисао, пак, у томе је што у људској делатности следи неки свеукупни људски ред, који овде не постоји, него чека да буде остварен.

Уметност је онај облик људског метапоетичког држања који потпуно игнорише корисну сврсисходност у борби за егзистенцију и својом делатношћу ништа друго и не жели до да оствари ред смисла, да изгради такво уређење егзистенције које одговара његовом укусу и потребама и вредностима и захтевима. Metapoesis није под знаком идеја, већ под знаком vita nuova. Уметност не следи идеје, већ остварује човеков апсолутни и коначни потпуни живот. Vita Nuova није реалитет; вита нуова је истинскија од реалитета. Онај који бира самог себе, бира само живот и природу и свет, он може живети само у стварности, али је то тек слепи продуктивитет, тај човек сам овежба свој таленат. Онај који бира самог себе, бира само огледало и остаје далеко од истине. Lontana come in uno specchio, далеко као у огледалу. Уметност полази од тога да човеково биће нема објект који би имао одговарајаћу потпуну вредност. Уметност је она делатност која ствара свет потпуне вредности који одговара људском бићу. То је metapoesis. Метапоетички свет није реалан, него хиперреалан. Садржај метапоесиса је постојећа концепција која је сваком дата заједно са егзистенцијом и налази се у људској егзистенцији, концепција о коначном облику и уређењу човековог бића. Људски хиперреалитет је систем са особеним законитостима који је у свакој уметности исти: хијерархија и поредак битних вредности, стила, ритма, пропорција, мера.

А особеност је, пак, следећа: по себи се разуме да се људско биће осећа добро једино у природи уздигнутој до ументости, али само онда ако је природа у потпуности издвојена из природе и метапоетички преображена за човека. Није нам добро у природи, него у уметности. Али је чудно, као да је и сама природа потпуно спремна за живот само у том случају и онда осећа себе ако је човек уметничким бићем уздигне до себе. Ово нема никакве везе с оним што се уопштено назива културом. Оно што култура чини, то је већим својим делом само корисно и сврсисходно, а у култури природа (као и човек) углавном пати. Метапоетички преображена природа је ослобођена и срећна, што је више уметничка тиме је срећнија. Како може бити срећна једна кинеска ваза, или перуански ћилим, мрамор на капителу Партенона у Атини! Смештање у свој коначни дом жива је жеља и у зрнцету песка. Цела земља жуди за vita nuovom, јер нема облутка који не би желео живот потпуне вредности. Metapoesis је када човек не изражава себе, него ствара оно што је изнад њега више: уметност, када човек себе уздиже изнад себе. Само тако се остварује његово биће. И природа очекује од човекове уметности да је уздигне до себе у vita nuova.
Nazad na vrh Ići dole
http://bezbednost.serbianforum.info
 
Metapoesis, Бела Хамваш - о уметности
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Безбедност :: Библиотека :: Образовање-
Skoči na: