PrijemPrijem  KalendarKalendar  Često Postavljana PitanjaČesto Postavljana Pitanja  Registruj seRegistruj se  Pristupi  

Delite | 
 

 О тајни деградације - Јулијус Евола

Ići dole 
AutorPoruka
Р4тн1к
Администратор
avatar

Broj poruka : 41
Datum upisa : 05.09.2013
Lokacija : Тамо где време стоји

PočaljiNaslov: О тајни деградације - Јулијус Евола   Ned Sep 22, 2013 7:45 am

О тајни деградације - Јулијус Евола


Свако ко одбацује рационалистички мит о "прогресу" и интерпретацију историје као непрекинути, позитивни развој човечанства, наћи ће се временом привучен ка погледу на свет који је уобичајен за све традиционалне културе и који има, у своме средишту, памћење процеса дегенерације, постепеног замрачења или колапса претходног, вишег света. Како дубље продиремо у то ново (и старо) тумачење, сучељавамо се са различитим проблемима, међу којима је најважније питање тајне дегенерације.

У свом дословном смислу, ово питање никако није ново. Док размишљамо о величанственим остацима култура чије име није чак ни допрло до нас, али које су пренеле, макар преко својих физичких остатака, величину и моћ које су биле више од земаљског, једва да је ико пропустио да постави себи питања у вези смрти култура и да осети неадекватност објашњења која се обично дају том приликом.

Можемо захвалити грофу Гобиноу за најбољи и најпознатији резиме овог проблема, а такође и за мајсторски критицизам главних хипотеза о томе. Његово решење на бази расне мисли и расне чистоће такође има доста истине у себи, али оно захтева да буде проширено са неколико опсервација које се тичу вишег реда ствари. Јер било је много случајева у којима је култура колабирала, иако је раса која ју је створила остала чиста, што је посебно јасно код одређених група које су патиле од спорог, неизбежног нестанка, мада су остале у тој мери расно изоловане као да су биле острва. Један пример при руци је случај Швеђана и Холанђана. Ови народи су у истом расном стању данас у каквом су били пре два века, али је данас мало трагова њихове херојске диспозиције и расне свести коју су некада поседовали. Друге велике културе изгледа да су просто остале стојећи, мумифициране: оне су дуго биле изнутра мртве, па је био довољан најслабији удар да их обори. То је био случај, на пример, са древним Перуом, том гигантском соларном империјом која је била уништена од стране неколико авантуриста покупљених од најгорег олоша Европе.

Ако гледамо у тајну дегенерације са искључиво традиционалистичке тачке гледишта, још је теже потпуно је разрешити. У том случају, то је питање поделе свих култура у два главна типа. На једној страни имамо традиционалне културе чији су принципи идентични и непроменљиви, упркос свим разликама уочљивим на површини. Оса ових култура и врхунац њиховог хијерархијског реда састоји се од метафизичких, надиндивидуалних сила и акција, које служе да објаве и оправдају све што је тек људски, привремено, само предмет настајања и "историје". Са друге стране је "модерна култура", која је фактички антитрадиција и која исцрпљује себе у стварању чисто људских и овоземаљских ситуација и у потпуном развоју ових, у трагању за животом, потпуно одвојеном од "вишег света".

Са полазашта потоњег, читава историја је дегенерација зато што показује универзалну деклинацију ранијих култура традиционалистичког типа и пресудни и насилни успон нове, универзалне цивилизације "модерног " типа.

Из овога се рађа двоструко питање.

Прво, како је икада било могуће да се ово догоди? Постоји логичка грешка која је у основи целе доктрине еволуције. Немогуће је да више може да настане из нижег, а веће од мањег. Међутим, зар се са истом тешкоћом не суочавамо у решењу питања доктрине инволуције? Како је уопше могуће да нешто што је више падне? Ако можемо да начинимо просте аналогије, било би лако одговорити на ово питање. Здрав човек може да оболи; безгрешник може да се окрене греху. Постоји природни закон који свако узима здраво за готово: по коме свако живо биће почиње са рођењем, расте и јача, а онда долази старост, слабљење и дезинтеграција. И тако даље. Али, то је само изношење ставова, а не објашњавање, чак и кад би дозволили да се овакве аналогије стварно односе на горепостављено питање.

Друго, није само ствар у објашњавању могућности дегенерације одређеног културног света, него и могућност да дегенерација једног културног круга може да пређе на људе ван тог круга и повуче их са собом. На пример, ми не морамо само да објаснимо како је античка западна стварност колабирала, већ, такође, треба да покажемо разлог због кога је било могуће да "модерна" култура практично покори читав свет, и зашто је она поседовала моћ да окрене толико много народа од свих осталих врста културе, и да држи примат и тамо где је статус традиционалне врсте изгледао жив (треба да се сетимо само аријевског Истока).

Осврћући се на ово није довољно рећи да се бавимо само материјалним и економским освајањем. Овај поглед изледа врло површан из два разлога. На првом месту земља која је покорена на материјалној бази, такође доживљава, на дуге стазе, утицаје више врсте који одговарају културном типу освајача. Можемо тврдити, у ствари, да европско освајање, скоро свуда, сеје семе "европеизације", тј. "модерни" рационалистички, индивидуалистички начин мишљења, непријатељски према традицији. Друго, традиционални концепт културе и државе је хијерархијски, а не дуалистички. Његови носиоци не могу никада да се поистовете, без тешких последица, принципима "остави Цезару оно што је Цезарово " и "Моје царство није од овог света". За нас "традиција" је победничка и креативна присутност у свету онога што "није од овог света", тј. Духа, схваћеног као сила која је моћнија од било које тек људске или материјалне.

Ово је основна идеја аутентично традиционалног погледа на живот који нам не допушта да говоримо са презиром типичним за материјална освајања. Напротив, материјално освајање је знак, ако не духовне победе, оно бар духовне слабости, или врсте духовног "одступања", у културама које су покорене и губе своју независност. Свуда где је Дух, кога сматрамо јачим фактором, био присутан, никад му нису недостајала средства - видљива или невидљива - да се супротстави опонентској техничкој и материјалној супериорности. Али то се није десило. Треба закључити да је та дегенерација била сакривена иза традиционалне фасаде сваког народа кога је "модерни" свет био у стању да покори. Запад онда мора да је култура у којој је криза, која је већ универзална, попримила своју најакутнију форму. Ту се дегенерација испољавала, да тако кажемо, разорношћу нокаута, а када је ступила на сцену повукла је са собом, с већом или мањом лакоћом, остале народе код којих се инволуција није толико "развила", али чија је традиција изгубила своју оригиналну снагу, тако да ти народи више нису били у стању да заштите себе од спољњег напада.

На овај начин, друго питање је решено решавањем првог. Ово је углавном питање објашњавања значења и могућности дегенерације, без осврта на друге околности.

Због тога морамо бити начисто са једном ствари: грешка је прихватити да је хијерархија традиционалног света заснована на тиранији виших класа. То је јасно "модерна" концепција, потпуно непозната традиционалном начину размишљања. Традиционална доктрина у суштини дефинише духовну акцију као "акцију без деловања"; она говори о "непокренутом покретачу''; свуда користи симболизам "пола", непроменљиве осовинe око које се врти сваки заповеђени покрет (и другде смо показали да је то значење свастике, "арктичког крста"); она увек наглашава "олимпијску" спиритуалност и аутентични ауторитет, као и начин опхођења према подређенима, не кроз насиље, већ кроз "присутност" и коначно користи поређење са магнетом, у њему лежи одговор на наше питање, као што ћемо сада видети.

Једино данас неко може помислити да су аутентични носиоци Духа, или Традиције, нагонили народ како би им се исти покорио и ставио их на њихово место - укратко, да су они "манипулисали" народом или имали било какав лични интерес у успостављању и одржавању ових хијерархијских односа помоћу којих очигледно постају владари. То би било бесмислено и глупо. Признање од стране припадника ниже групе је стварна основа било ког традиционалног рангирања. Не треба вишем ниже, него обрнуто. Суштина хијерархије је да нешто постоји као стварност у одређеној групи људи, а што постоји код осталих само у облику идеала, слутње, као несконцентрисани напор. Због тога су други судбоносно привучени првима, и њихова нижа позиција није субординација нечему страном, већ више свом сопственом, стварном "ја". У овоме лежи тајна за све оне спремности за жртвовање, свог хероизма, све лојалности, типичне за традиционални свет, и на другој страни, престижа, ауторитета и хладне силе у коју ни најнаоружанији тиранин не може никада да се поузда.

С овим на уму, дошли смо не само близу проблема дегенерације, већ, такође, могућности појединачног пада. Нисмо ли можда уморни од слушања да успех сваке револуције указује на слабост и дегенерисаност претходних владара? Размишљање ове врсте је веома једнострано. Ово би стварно био случај ако би дивљи пси били везани и онда се одједном ослободили: то би био доказ да су руке које су држале њихове узице постале неспособне или слабе. Али ствари су уређене врло различито у оквиру спиритуалног рангирања чују смо стварну основу горе објаснили. Хијерархија дегенерише и могуће ју је збацити само у једном случају: када се индивидуа дегенерише, када употребљава своју основну слободу да негира Дух, да одсече, одвоји свој живот од било какве вредносне тачке, и да постоји "само за себе". Тада се контакти кидају, метафизичка тензија којој традиционални организам дугује своје јединство, повлачи, свака сила попушта на своме путу и коначно се ослобађа. Врхови, свакако, остају чисти и неоскрнављени у својој узвишености, али остатак, који зависи од њих, сада постаје једна лавина, маса која је изгубила своју равнотежу и пада, у почетку неприметно, али са сваким новим покретом акцелерације све ниже према дубинама и најдубљим нивоима долине. Ово је тајна сваке дегенерације и револуције. Европљанин је прво убио хијерархију у себи самом, искорењујући своје унутрашње способности, којима су одговарале основе реда кога је тада он уништио и у спољном свету.

Ако хришћанска митологија приписује пад човека и побуну анђела ослобођењу воље, онда она долази до истог закључка. Он се тиче застрашујућег потенцијала који живи у човеку, који је у стању да употреби слободу да би уништио духовно и да би забранио све што би могло да му обезбеди његову надприродну вредност. Ово је метафизичка одлука: нит која се провлачи кроз историју у најразличитијим облицима традициомрзачког, револуционарног, индивидуалистичког и хуманистичког духа, или укратко "модерног" духа. Ова одлука је једини позитивни и одлучан узрок у тајни дегенерације, деструкције Традиције.

Ако ово схватимо, можемо вероватно да разумемо смисао оних легенди које говоре о мистериозним владарима који "вечито" постоје и никада не умиру (сенке успаваног императора испод планине Кифхојзер!). Такви владари могу да буду поново откривени само када неко достигне спиритуалну целовитост и пробуди у себи самом квалитет слично ономе како метал одједном "осећа магнет", налази магнет и неодољиво се оријентише и покреће према њему. За сада се морамо ограничити на овај наговештај. Комплетно објашњење легенди ове врсте, које долази до нас из најдревнијег аријског извора, одвело би нас исувише далеко. У следећој прилици ми ћемо се вероватно вратити тајни реконструкције, "магији" која је способна да уздигне палу масу до неизмењивих, усамљених и невидљивих врхова који су, још увек, тамо у висинама.

("Дојчес Фолкштурм" број 11, 1938.)

_________________
"Како да не будем степски вук, олињали пустињак усред света чији циљеви нису моји, чије ми радости ништа не значе. А оно што се у мени догађа, што је за мене сласт, доживљај, екстаза и узвишеност, то свет воли и тражи можда једино у песничким делима, а у животу сматра лудошћу!" (Х.Х.)
Nazad na vrh Ići dole
http://bezbednost.serbianforum.info
 
О тајни деградације - Јулијус Евола
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Безбедност :: Библиотека :: Образовање-
Skoči na: