Превише војника а нема генерала - о родољубивом активизму

Пре неки дан прочитах статус, односно став господина Драгослава Бокана, па га преносим овде са намером да покренемо дискусију и на ову, чини ми се, јако битну тему а везано за друштвено-политички активизам:
"Srpski nacionalisti su kao razbijena i dezorijentisana armija koja luta i baulja unaokolo - bez ikakve medjusobne hijerarhije, bez volje i nade, plana i cilja.
Svi su tu samo obicni vojnici (i, eventualno, podoficiri); tu visih oficira i komandanata, pukovnika i generala - nema.
I tu je osnovni problem.
Jer je gomila vojnika bez komande i viseg autoriteta sasvim slicna izbezumljenim muvama-zunzarama, zarobljenim u zatvorenoj staklenoj tegli.

Bez vise komande se ne moze.

Ni Karadjordjevi ratnici bez svog Vozda ne bi uspeli da oslobode ni mali Orasac ili Svileuvu, a kamoli Beograd i sve vece varosi srpske.
A bez svojih junackih porucnika, majora i kapetana, pukovnika i generala, bez svojih genijalnih vojvoda Putnika, Misica, Stepanovica i Bojovica - nasa vojska bi se, porazena i obezglavljena, zaglavila u blatu napadnutih srpskih planina i tu predala svoje pukovske zastave.

Bez postovanih vodja i izabranih komandanata nam nema izlaza, ni spasa. Posto u tom slucaju svi izigravaju lazne generale (posto nema pravih) i stalno se sudaraju njihove jednake i podjednako nikakve ingerencije.

Ta jalova horizontala istovrsnosti i povrsne "bez-izuzetnosti" nas sve spaja i sabira u jedno te isto, nesto isprazno, totalno nefunkcionalno i nemocno da se samoorganizuje i odbrani od ma kakvog realnog neprijatelja.

Zato srpski nacionalisti ne dospevaju dalje od jalovih ("uvek-tako-zestokih") internetovskih svadja i ne domasuju dalje od svog nosa i svojih odavno vec neostvarivih snova.
Ono sto je mrtvo i uzgubljeno se ne vaskrsava suzama ni jadikovkama, a iz poraza se ne izlazi lepim zeljama i vapajima za Bozijom pravdom ovde na zemlji.
A oporavak pocinje "podvlacenjem crte" i traganjem za novim metodama i pobednickim putevima.
Valja nam nalaziti "nove posude za staro vino" (sto i jeste najvazniji zadatak tradicije), jer ce se inace ono pokvariti u istrulelim i raspalim spremistima u kojima je do sada cuvano.

Preduslov za to je uspostavljanje hijerarhije (i preuzimanje obaveza i duznosti u okviru nje).
Ne mogu ovako ideoloski vojnici - bez glavnog staba i strateski potkovanih oficira - da urade ma sta znacajno, hvale vredno i Srbiji zaista korisno.
"Bolje imati jednog lava na chelu citave vojske magaraca (ili zeceva), nego jednog magarca (ili zeca) na chelu armije lavova", rekao je jednom zauvek onaj koji je to imao pravo da kaze. A Napoleon Bonaparta je znao sta prica, posebno kada je rec o vojnim i hijerarhijskim pitanjima..."

Ево га Бокан ђенерал се јавио да поведе разуларену банду!  

Хијерархија у Срба је вазда била танка ствар такорећи... Можда би требали да размислимо о вођењу једне анархоидне групације и да је можда концепт вође превазиђен и неупотребљив код нас?

Или бар неки комбиновани приступи.

Јасно је да је маса не војника, него полу употребљивих људи који притом умишљају да су генерали, не признају нити поштујући било какав ауторитет.

Полазим од става да Бокан није мислио на примену силе, јер би то било сулудо у тренутној ситуацији. Пре свега, већина србских националиста не зна шта је прави национализам. Мислим да можемо да видимо примерке таквих "националиста" сваки дан. Већина њих није свесна да својим "национализмом" помажу систему и да их систем усмерава. И већина не жели да прихвати ту чињеницу, јер да би нешто променили, треба прво мењати себе, а они то не желе. Не желе чак ни да покушају да промене себе, јер то изискује напор(част изузетцима). У најбољем случају, одустају од свега и враћају се "нормалном" животу. Неки циониста је рекао одприлике овако: људи ће заволети своје ропство и биће задовољни својим робовањем. Ми тренутно немамо ни војнике, па кога онда вође да воде? Треба мењати себе, да би мењали друге, правити елиту, а вођа ће бити препознат.

Хијерархија је свакако неопходна да би се водио један покрет, организација како год хоћете.... Човек који не признаје ауторитет и хијерархију у организацији, вероватно исту не признаје ни другде, осим ако му се силом намеће. Ако је неко стварно родољуб, а не будала која глуми родољуба, онда мора бити у стању да прихвати и ауторитет и хијерархију. То свакако не значи прихватање лажног ауторитета, или пак неприкосновени "светачки" ауторитет.

Да, хијерархија је неопходна. Бокан свеобухватно спомену србске националисте и да им је потребан вожд и да је ту главни проблем. Није главни проблем овде што не постоји способан вођа, него што је народ безвољан и неспособан, а што каже Пресретач, у Срба је хијерархија танка ствар, и то је још једна ствар која се прво мора променити у свести људи и "националиста" да би се успоставила било каква хијерархија. Како успоставити хијерархију међу разулареном бандом у којој сваки појединац жели да буде "већи" од другог? Владају комплекси. Уђеш у кавез с'тигровима и они те растргају. Мораш прво тигрове издресирати, па онда ући у кавез. Само питање је да ли су ови тигрови подложни дресирању. 

Прво чини ми се да не спомиње једног, већ више њих "Svi su tu samo obicni vojnici (i, eventualno, podoficiri); tu visih oficira i komandanata, pukovnika i generala - nema. "
Ово је чини ми се кључно за разумевање текста. Без људи који могу да осмисле оно што је потребно за успешну борбу, нема ни победе, а таква ствар је реална. Погледајмо само силне националне организације и видећемо да је то тако.

Друго, увек је најлакше оптужити ту народ, и увек се народ оптужује за ово или оно, а све у жељи да се одговорност пребаци на другога. Главна критика треба бити упућена свима онима који се називају или мисле о себи као о родољубу. Садашњи српски родољуби већином (хтели ми то да прихватимо или не) уопште не желе да прихвате некога као ауторитет ако није покојник, што је, јел*те, веома згодно јер покојник не може да буде оно што је родољубима потребно, а то је вођство, пре свега у оном практичном смислу.
Треће, да би неко био прихваћен као ауторитет, поред осталих особина, потребан је рад и жртва. Мало има људи које сам упознао, а знам их доста, који су истински спремни на жртву, и који су исту и поднели у било ком смислу те речи. А о раду на себи и на националном плану међу српским родољубима нећу ни да причам. Активизам се своди на "митинговање" односно, има једна одвратна реч новијег датума за то, "србовање". Те жалосне примере смо имали прилике да гледамо много пута, а можда да и сами суделујемо у томе (ја лично јесам, неколико година уназад).
Четврто, критика је код многих људи (због сујете и самодовољности) који воде или су водили неуспеле (а такви су на жалост сви тренутно постојећи) националне организације била равна издаји, пучу и ко зна чему све не. Критика добро дође, да се човек мало освести, а не да служи као повод за напад на некога. Чак је и неаргументована критика добра, па и злонамерна, и то из много разлога.
Пето, образовање, у оном правом смислу те речи, је практично неопходно у формирању активиста. Са тим у вези је и прихватање и хијерархије и ауторитета. Усвајање начела и структуре организације корелирају са нивоом спровођења образовања унутар одређене групе.
Шесто, сусрео сам се и са својеврсним парадоксом - да неко своју позицију у хијерархијској структури и свој ауторитет доживљава као неприкосновену, а да онима изнад њега спори и ауторитет и хијерархијски поредак. Ти људи су углавном оно најгоре у некој организацији (наравно, мој лични став) и требају бити немилосрдно одстрањивани. Управо они највише доприносе својеврсном распаду целе приче (што би Бокан рекао, "подофицири").

Не знам друже да ли си прочитао шта сам писао. Ако си прочитао, онда ниси схватио. Прочитај поново моје поруке, па онда ову своју последњу.

Прочитао сам. Вожда је поменуо у једној реченици.... Човек да би имао потребу да се мења мора или нешто да се сломи у њему или да види од другога-других. Заједница ту има веома важну улогу. А поново да би заједница била она традиционална, мора да има хијерархију...
Још једном ћу да напоменем - ауторитет се стиче кроз жртву и дела, не кроз то што ће неко да каже е ја сам вођа.

Па све сам то и ја написао само мало другачије, зато сам и рекао да прочиташ поново. А Бокан је ставио све србске националисте у исти кош...